Klub mladih hemičara Srbije

Zdravo i gladno

napisao , jan.20, 2010, kategorija Hemija i tehnologija

HIP Petrohemija Pančevo

Ne tako davno je održan samit u Kopenhagenu, glavna tema su bile klimatske promene koje već sada svi mi možemo osetiti na svojoj koži. Naravno kao i mnogo puta pre toga nakon višednevnog većanja i sastančenja odličeno je da se ništa ne odliči. Odnosno postignut je neobavezujući dogovor koji je više nego sraman i ponižavajući za sve države koje su klimatske promene shvatile mnogo ozbiljnije od Amerike, Kine i čak Australije koji su glavni zagadjivači u svetu ali i glavni zagovarači protiv „Kjoto protokola“.

Neke zemlje su ovu problematiku zaista ozbiljno shvatile tako je Nemačka svoju celokupnu kožarsku industriju premestila u zemlje u razvoju. Jer je ovaj tip industrije jedan od najvećih zagadjivača vodotokova, a preskupo bi bilo investirati u modernizaciju, jer ponekad zaista nije moguće a još manje je dovoljno samo zakačiti filter koji će „rešiti stvar“. Pored toga što su spasli svoje reke obilnih zagadjenja ispali su fini i dobri i ostvarili višemilionske investicije u industriju zemalja u razvoju. Koje do juče nisu imale gotovo nikakve zagadjivače jer nisu ni imale industriju pa im ovi više dobro dodju nego što odmažu ekoligiji te države.

Lično ne mislim da je ovo sjajno rešenje, ali takodje mislim da trenutno možda i nema boljeg. Nemci su se rešili balasta koje nose prljave proizvodnje i naravno ušli su u okvire normi koje propisuje „Kjoto protokol“ i na taj način izbegli plaćanje penalnih poena koje dati protokol propisuje. Sa druge strane zahvaljujući investicijama u druge države ostvarili su dobit, jer su dobili verovatno mnogobrojne povoljnosti od strane te tranzitne države, radna snaga im je sada jeftinija nego u Nemačkoj, a ponekad ovo znači i izlazak na novo tržište. Pored Nemačke i država u razvoju zagadjenje reka je naplatila kroz nova radna mesta, dobit kroz porez, izgradnju povoljne klime za dolazak novih investitora. Naravno uglavnom i države u tranziciji imaju svoje ekološke propise koji se svake godine približavaju propisima razvijenih država, tako da se novopridošle „prljave“ fabirke iz godine u godinu prilagodjavaju na iste, što može da znači da će jednog dana ući i u okvire zagadjenja koje bi danas morali imati u Nemačkoj, ali je naravno lakše prilagoditi se u periodu od desetak godina nego od danas za sutra.

Pomalo tužna je situacija kod nas po ovom pitanju. Naši zakoni nisu baš najsrećnije uredjeni tako da postoji veliki rizik za ovaj tip stranih investicija, jer ako bi se zakoni sutra promenili moglo bi se desiti da novoizgradjena ne baš čista i zdrava fabrika odstupa od novopropisanih normi i slobodno bi na fasadi fabrike mogli da napišu „Džaba ste krečili“. Sa druge strane, nije problem samo to što na taj način gubimo one fabrike koje su dobre Rumunima, Bugarima, Ukraincima… Već i sprečavamo pokretanje naših velikih zagadjivača. Bor spada u jedan od najzagadjenijih gradova u Evropi, ali je takodje jedan od najsiromašniji gradova u Srbiji jer industrija tamo ne radi već godinama. Nije toliko strašno kupiti fabriku koja je u velikim dugovima jer hemijska industrija i rudarstvo i dalje imaju potencijal ali je stašno što ako bi neko kupio takvu neku industriju, nadomestio dugove, podelio plate radnicima, pokrenuo proizvodnju i onda mu se na kapiji fabike pojavio naš Ministar ekologije i kaznio ga jer po nekom novosmišljenom pravilu i propisu oni sada toliko zagadjuju da moraju da plaćaju dodatnu taksu koja bi dodatno uzdrmala isplativost poslovanja.

Rudnik uglja u Nemačkoj

Pre pet godina se nešto slično desilo sa Beočinskom fabrikom cementa, bila je preuzeta od strane francuske kompanije i plan je bio da se proizvodnja proširi tako da budu glavni proizvodjač cementa u ovom delu Evrope. Paralelno sa našom francuzi su kupili i ogromnu cementaru u Ukraini koju gotivo da su ugasili, sveli su proizvodnju iste na 10% od predjašnjih kapaciteta. Logika smanjenja konkurencije. E onda se negde u medjuvremenu približilo vreme lokalnih izbora pa su zarad skupljanja jeftinih poena tadašnji vlastordšci odlučili da izadju na kraj sa prevelikim zagadjenjima cementare i zatražili smanjenje zagadjenja ili plaćanja dodatnih taksi. Nakon svega ovoga je morala da interveniše i država Srbija i tadašnji ministar ekonomije da obuzdaju strasti lokalnog stanovništva ali i francuskih investitora koji su zapretili gašenjem celokupne proizvodnje i selidbom u fabiriku u Ukraini. Sporazum je postignut, tako što će beočinci žmuriti na zagadjenja još desetak godina, kao što su žmurili predhodnih četrdesetak, a cementara će biti u obavezi da postepeno smanji zagadjenja i modernizuje proizvodnju. Tako je možda i uspešno rešen spor, jer Beočin je i danas opština sa najvećim platama u Srbiji, stopa zaposlenosti je veća nego u ostatku države i fabrika radi. A da nije tako bilo, danas bi Beočin bio poput grada duhova gde bi stanovništvo jedva čekalo da ode negde i odseli se jer posla ne bi bilo i bili bi više gladni nego siti, ali bi bar disali čist i nezagadjen vazduh.

Zato, kada bi se nekim slučajem vratio u osnovnu školu i pisao sastav na temu: „Da sam Ministar ekoligije“. Isti bih završio sa: “ Da sam ja taj sjani dasa koji zle zagadjivače lovi i kažnjava, naučio bih da žmurim na jedno oko i dozvolio im da zagadjuju još desetak godina dok nam industrija ne stane na noge i ne zaradi dovoljno para da modernizuje proizvodnju i ugrade čarobne filtere koji rešavaju sve probleme. Jer bolje je biti sit i živeti u Beočinu nego gladan i živeti u Boru“!

:, , , ,

Leave a Reply

Tražiš nešto?

Koristi formu ispod da pretražiš sajt:

I dalje nisi našao šta si tražio? Ostavi komentar na nakom članku ili nas kontaktiraj kako bi smo rešili problem!

Arhiva

Svi unosi, hronološki...